Piše: Biserka Jakovljević, psihoterapeut

Pojam ekologija potiče od grčke reči oikos – dom, domaćinstvo i logos – nauka, izučavanje. Pojam je prvi upotrebio biolog Ernest Hekel 1866. god. Ovaj termin se najčešće povezuje sa biologijom i postao je sinonim za pojam zaštite životne sredine, ali taj pojam u sebi ne sadrži samo prirodnjačko značenje. Na ovom mestu pojam ekologija koristimo kao zaštitu životne sredine u društveno-komunikacijskom smislu.

Uzevši u obzir da jedan dan ima dvadeset četiri časa i da od toga osam sati provodimo u spavanju, osam na poslu i ostalih osam sati za sve druge aktivnosti, ne možemo se oteti utisku da veliki deo svog života provodimo na svom radnom mestu. Nužno je da svoj radni prostor doživljavamo isto kao i svoj dom i da se prema njemu ponašamo kao prema svom domaćinstvu. I to ne kao svoj „drugi” dom, već on treba da zauzima podjednako važnu ulogu kao naš lični životni prostor. Dobro poznati, već kultni stihovi „kuća-pos’o, pos’o-kuća”, nisu samo banalnost, već imaju duboku filozofsku dimenziju, koju ni sam autor nije mogao da nasluti.

Radni prostor bitno utiče na raspoloženje ljudi

EKOLOGIJA RADNOG PROSTORA odnosi se na sve ono što čini naš prostor, u kome radimo i živimo i to se ne odnosi samo na našu kancelariju, već je to prostor počev od prilaza zgradi u kojoj radimo, mestima za parking, hodnicima, prostorijama gde provodimo pauze, poslovne prostorije naših kolega … Ideologija socijalizma u kojoj smo dugo živeli imala je jedan specifičan pogled na poslovni prostor, gde je sve nazivano društvenom svojinom i samim tim pripada svima podjednako ili suštinski nikom i niko nije odgovoran. Drugačije rečeno, ako nešto pripada svima, zašto bih ja kao pojedinac imao ličnu odgovornost. Uvreženo je mišljenje da je odgovornost ekskluzivitet rukovodioca i od njihovih afiniteta i motivacije se odnosi prema radnom prostoru. Novo vreme zahteva nov način razmišljanja u kome svaki pojedinac prihvata odgovornost i ima svest o tome da je mesto gde radimo naše mesto i da sve ono što je loše utiče na naše telo i psihu.

Američki psiholozi su došli do zaključka, na osnovu istraživanja (The Tipping Point, Malcolm Gladwell, 2000) da naše okruženje čini 30% onoga ko smo mi i kako se osećamo. Ako je naše okruženje loše, neuredno, prljavo, zapušteno, šanse da se mi kao pojedinci osećamo loše i nezadovoljno se povećavaju za 30%. Sve ono što nas nervira i što nam „kvari” raspoloženje na duži vremenski period, kumulativno doprinosi narušavanju našeg zdravlja. Ljudi su često depresivni, anksiozni, imaju bolove u vratu i leđima i razne psihosomatske smetnje od alergija do ozbiljnih sistemskih bolesti.

Slomljen prozor, ispucali zidovi su nešto što na izgled nije bitno, ali ako nas to danima, mesecima, godinama nervira, nervira toliko da smo zaboravili koliko nas i zašto nervira, velike su šanse da naše zdravlje strada na psihičkom ili fizičkom planu. Neko od vas će reći: – Da, mene to nervira, ali to ne zavisi od mene. Tu se treba zapitati – Šta ja mogu da uradim, da zavisi od mene?

Kancelarije su u velikoj meri neprovetrene, neosvetljene, pretrpane suvišnom dokumentacijom, ostacima hrane, mnogim nepotrebnim stvarima, pune su prašine i paučine i potpuno su neorganizovane. Ako godinama čekamo da neko drugi dođe da sredi naš radni prostor, svakim danom povećavamo šansu da se to nikada neće desiti i samo mi ćemo biti odgovorni zašto što živimo u uslovima koji nas mogu dovesti do toga da narušimo svoje zdravlje. Svako od nas je u mogućnosti da bar nešto uradi da poboljša kvalitet svog okruženja. Kada bi većina ljudi sa kojima radimo imala svest o tome da naše okruženje ne odslikava neke tamo ljude, već nas same, stepen kvaliteta našeg okruženja bi se vidno povećao, kao i kvalitet našeg života.

Prostor u kome se čovek oseća dobro je onaj prostor u kome je motivisan za rad, zadovoljan, usmeren na izvršenje zadataka, taj prostor je provetren, svetao, čist, organizovan, prijatan…