Zbog loše ekonomske situacije, Jagodinci sve više popravljaju stare cipele, stare čak i po 20 i 30 godina, jer za nove nemaju para

Zoran Manić, vlasnik obućarske radnje „Štiklica“, koji se obućarskim zanatom bavi već 27 godina, kaže da mu se obim posla u poslednje dve godine povećao za 50 posto, jer ljudi sve češće popravljaju stare cipele pošto nemaju para za nove. Kupovina obuće, kaže on, počela je da opada 2000. godine, a iz godine u godinu je sve više opadala. Neretko mu mušterije donose obuću iz bivše SFRJ, koju su pravile firme koje više ne postoje, poput „Lede“ iz Knjaževca, firme „Obuća Beograd“ i drugih. I tako Zoran spašava obuću koja je na izdisaju.

-Dešava se da mušterija donose obuću staru i 30 godina. Iako su modeli zastareli, koža je odlično očuvana. Na njima uglavnom menjam flekice i lepim ih. Popravljam i jeftinu obuću od veštačkih materijala, koju sada kupuju, ali je ona lošeg kvaliteta. Popravka često nije izvodljiva, ali mušterijama je lakše da daju 200 do 400 dinara za popravku nego da kupuju novu obuću koja košta nekoliko hiljada dinara-kaže Zoran.

On dodaje da je nekim mušterijama skupo i kada za popravku treba da daju 200 dinara. Neretko se dešava da smanji cenu kada vidi da mušterija nema para, a neke sitnice stalnim mušterijama i ne naplaćuje. Naš sagovornik kaže da najugroženiji penzioneri, koji obuću popravljaju od čeka do čeka. Pored toga što nije preskup i ume da ih sačeka za novac, Manić ima stalne mušterije i zbog toga što je kvalitetan i pošten majstor.

-Moja supruga nosi obuću broj 36, pa retko može da „naleti“ na dobre cipele. Kada ih nađe, popravlja ih dokle god može. Doduše, mi ne kupujemo jeftinu obuću, ali i skupa se vremenom pohaba. Majstora ne menjamo, jer je pošten, što je danas veoma retko-kaže Miodrag Stanojević iz Strižila kod Jagodine, koji je na privremenom radu u Švajcarskoj.

Nekada izrađivao kožne cipele
Kada je završio zanat Manić je proizvodio nove modele. Uslužno je pravio ženske cipele, takozvane salonke, sandale, čizmice. Dnevno je radio pedesetak pari, godišnje do 10.000 pari obuće. Imao je i pet radnika. Kaže da se lepo zarađivalo, da je bez problema mogao da ide na letovanje sa porodicom i da priušti lep polovni automobil.
-Puno smo radili, ali nismo imali finansijske trzavice. Kada se radilo na veliko mušterija bi izabrala model, ja bih kupio adekvatne kalupe, a modelari bi radili svoj deo posla. Obuća se šila mašinski. Radili smo i pojedinačno, po meri, što je bilo malo skuplje. Nažalost, tržište se ugasilo, a 1999. godine već se pojavila nekvalitetna, ali jeftinija obuća-kaže obućar Manić.
Kada je morao da ugasi firmu, odlučio je da nastavi da se bavi svojom branšom. Obućarsku radnju „Štiklica“ otvorio je 2000. godine. Na početku mu je bilo najvažnije da stekne poverenje kod mušterija. Kako mu je poštenim i kvalitetnim radom to pošlo za rukom, odavno ima stalne mušterije.

Vesna Đorđević iz Jagodine takođe je prezadovoljna majstorom manićem.

-Popravljam i čizme i patike, jer sada koštaju preko 4.000 dinara. Njih ne mogu sebi da priuštim, jer nisam zaposlena. Ove čizme su, recimo, stare pet godina i kupila sam ih na akciji-iskrena je Vesna.

A majstor se ne žali. Kaže, navikao je na isparenja, jer godinama radi u takvom okruženju. Jedino mu se ne dopada što je posao prilično statičan. Ipak bi ga preporučio mladima. Ako se opredele za ovaj zanat, savetuje ih da rade kvalitetno. On će uskoro imati učenicu, koja je izrazila želju da nauči ovaj zanat.

Tekst i foto Z. Gligorijević