Početkom ovog meseca baš sam se obradovao kad sam na jagodinskom nebu ponovo ugledao laste i čuo njihov cvrkut. Međutim, za razliku od mene, one se nimalo nisu obradovale povratku u zavičaj. Naime, skoro sva gnezda koja su prošle godine ova ljupka stvorenja izgradila, moje „vrle“ komšije u naselju Sarina međa porušile su, a neki su čak i u ćoškove oboda svojih spoljnih prozora na višim spratovima, na neki volšeban način, ugradili neke čudne prepreke kako bi im onemogućili da se tu, na starom mestu, ponovo gnezde i izlegu mlade, da bi ih pred jesen povele na afričko zimovanje.

Moje laste su par dana tužno i panično obletale „pragove svojih srušenih kuća“, a onda su jednostavno nestale iz našeg kvarta. Verovatno u potrazi za nekim boljim ljudima, koji će biti sretni da ih imaju kao komšije ili sezonske stanare i kojima neće biti nimalo teško da iza njih očiste ono što nesvesno uprljaju. U narodu čak postoji i verovanje da rušenje lastavičjeg gnezda donosi nesreću.

Zna li neko kako se prizivaju laste – laste koje su, eto, nečijim postupcima doživele sudbinu svojevrsnih ratnih izbeglica. Želeo bih da se vrate u moj jagodinski kvart. Nudim im bezbedne ćoškove na svojim prozorima i pod nadstrešnicom nad njima, i u ime mojih komšija izvinjenje za srušena im gnezda.

R. Milanović
foto: A. Dobrosavljević