Naslovna // Kolumne, Slobodno vreme // Život ide – dalje

Život ide – dalje

Piše: Dušan Ilić, psiholog

Trudimo se da razumemo teške trenutke dok kroz njih prolazimo, zato što samo tako možemo da verujemo da za sve u ovom životu postoji razlog. Patnja! To je ono što osetimo kada izgubimo nekoga ko nam je drag. Želimo da glasno plačemo ili ni glas ne možemo da ispustimo. Gledamo oko sebe i ništa ne može da nas oraspoloži, usreći. I dalje se smejemo, ali nikada više ne možemo da se zacenimo od smeha. Počinjemo da verujemo da to zaslužujemo, da su nas svi zaboravili. Osećamo se usamljeno i zbunjeno. Ali s vremenom rane zaceljuju, život ide dalje…

Jedini smisao života je boriti se protiv nedaća koje nam se dese i za sudbinu koju smo odabrali. To nas odvodi na zastrašujuća mesta gde postoji strah i gde postoji bol.

Kada moramo da se suočimo s takvim teškoćama, kada smo mnogo uplašeni, trudimo se da budemo sami. Tada pokušavamo da se setimo trenutka iz prošlosti kada smo se isto tako osećali. To nam pomaže jer nam stavlja do znanja, da smo to već živeli i preživeli. Borimo se kao očajnici, dajemo sve od sebe, ponekad samouvereni, ponekad zaslepženi entuzijazmom i optimizmom. Uprkos svemu tome, pitamo. Ali dovoljno je obratiti pažnju na stvari koje su pored nas i shvatićemo da jedna obična reč može u potpunosti da promeni naše duševno stanje…

Kada patimo, upadamo u zamku sopstvenog bola. O bolu se jedva može govoriti, bol se uglavnom podnosi. Mislim da je bol gotovo od presudne važnosti za svakog čoveka. Koliko god nas određuje ljubav, toliko nas bol usredsređuje na život, potvrđuje da postojimo. Koji je naš najjači bol? Onaj koji nam nanose bližnji, zatim bol koji dolazi iz ljubavi. Možda nas najviše bole gestovi i postupci drugih ljudi koji su nam nenamerno naneti. Da biste došli do nekih istinitosti o sebi, morate proći kroz bol. To je stvar svojevrsne veštine. Teško ga možemo „pripitomiti”, učiniti objašnjivim, jer ljudi od njega, naravno, beže. U životu doživljavamo mnogo trauma. Trauma je oblik bola ili, tačnije, njegova posledica. Mi, kao narod, prošli smo jednu strašno bolnu situaciju, koja nije trajala dva, tri dana nego više decenija.

Mislim da nas strah od ponovnog povratka tog bola nikada neće do kraja napustiti… Luiđi Pirandelo je o patnji napisao: „Kad čovek trpi, stiče posebno mišljenje o dobru i zlu, on smatra, da su mu drugi dužni učiniti svako dobro, kao i da mu patnje daju pravo na odštetu; a i zlo koje bi mogao drugima naneti, opravdavaju takođe njegove sopstvene muke”. Ako se trudimo da izbegavamo patnju, tvrde filozofi, nismo u stanju da u potpunosti proživimo svoj život. Posle mnogo godina shvatimo da je to bilo besprekorno, jer nas patnja, bol i tuga pogode kad im se najmanje nadamo. Ima tvrdnji da patnja i bol pozitivno utiču na ljude, pošto ih primoravaju da razmisle o svojim i potraže motivaciju za bolji i srećniji život. Iz naleta patnje i tuge mogu se izvući mnoge koristi. One čoveka čine jačim, sposobnijim da se izbori sa izazovima života, a mogu ga čak navesti i na velika dela. One mu pomažu da nešto iz njih nauči, pa čak i da ih izbegne…

Trudte se da i u patnjama živite normalno, čak intenzivnije jer će one svakako doći i proći, samo je potrebno vreme i strpljenje. Neka vam u životu najbitnija lekcija bude: živi svoj život i pusti druge da žive svoj.

Copyright © 2012-2013 Novi Put. .