Zbog velike upotrebe deterdženata u domaćinstvu, veštačkih đubriva i hemijskih preparata u poljoprivredi, u rečne tokove tj. površinske vode dospevaju velike količine fosfata što snažno ubrzava proces eutrofikacije stajaćih voda, što je bio slučaj i sa jezerom kod Dragocveta
Eutrofikacija je prirodan proces starenja vodenih ekosistema (bara i jezera) i označava prezasićenje organskim materijama. Proces prirodne eutrofikacije jezera je po pravilu spor. Međutim, u uslovima zagađene životne sredine, kada su dotočne efluentne vode (na primer prisustvo otpadne-komunalne vode u Kovačevačkom potoku koji snabdeva jezero vodom, kao i ocedne vode sa poljoprivrednih povšina), bogate organskim materijama (fekalijama), mineralnim solima, a naročito fosforom i azotom, snažno će ubrzati proces eutrofikacije.
Fosfor je prisutan u deterdžentima koji preko otpadnih voda dospeva u reke, zatim u veštačkom đubretu i hemijskim preparatima (organofosfati) koji spiranjem zemljišta procednim vodama zagađuju površinske vode. Normalna koncetracija fosfora u vodi je oko 0,2% dok je u eutrofnim vodama veća i do 800, a azota do 200 puta.
Voda je slabe prozračnosti i zelene boje od obilja algi čija je gustina iznad 500 individua po ml vode. Dotočne vode u jezero donose i različite otpadne materije i nanosni materijal koji se sedimentira na dno jezera. Eutrofikaciji doprinose i ostaci biljaka i životinja, a naročito opalo lišće sa drveća u priobalju jezera, koje se taloži i raspada i dodatno doprinosi smanjenju koncetracije rastvorenog kiseonika u vodi.
Imajući u vidu sve navedeno, kao i dug sušni period, jezero postaje pliće, vodena masa dobija više svetlosti, što uz obilje mineralnih materija (fosfata i nitrata), stvara idealne uslove za fotosintezu i bujanje fitoplanktona, pretežno modrozelenih algi, i stvaranje pojave „vodenih-alginih cvetova“. Ovo ima za posledicu znatno obogaćivanje dna jezera njihovim ostacima, što je naročito izraženo u jesenje-zimskom periodu. Sa nagomilavanjem sve veće količine ostataka algi, progresivno dolazi do bržeg razvoja bakterija, što usloviljava obogaćivanje vode ugljendioksidom, amonijakom a smanjenje koncetracije rastvorenog kiseonika. Zbog nedostatka kiseonika populacija riba se ugušila.
Pojave „pomora ribe“ bilo gde da se dese i bez obzira na uzrok pomora, predstavljaju drastičan pokazatelj kvaliteta životne sredine u kojoj živimo, a još više govore o stanju ekološke svesti našeg čoveka, svakog od nas pojedinačno i društva u celini. Opasne materije preko vode, vazduha, zemljišta, preko lanca ishrane ozbiljno ugrožavaju zdravlje ljudske populacije. Porast malignih oboljenja je u direktnoj ili indirektnoj vezi sa zagađenom životnom sredinom. Neka ovaj akcident bude ozbiljna opomena i otrežnjenje.
Boban Stanković, dipl.biolog
Foto: D. Aničić
