Kristina Nikolić boluje od dečje i cerebralne paralize. Uspela je da završi srednju školu, da radi pet godina i smatra da je ostvarila uslov za invalidsku penziju iako su je u PIO Fondu odbili

Od najranijeg detinjstva Kristina Nikolić ima dijagnozu dečje i cerebralne paralize. Rođena je prerano, u šestom mesecu trudnoće, što je za posledicu imalo oboljenje. To ovoj mladoj i vedroj ženi nije smetalo da završi školu, da radi i da sa puno optimizma gleda na svoj život, iako je nailazila na brojne teškoće kao osoba sa invaliditetom.

– Bilo mi je u početku, kada sam bila mala, mnogo teško, naročito kada sam odbijena za polazak u redovnu školu. Smatrali su da treba da pohađam specijalnu školu. Onda sam morala da idem na neke pripreme u Beograd i na testove inteligencije ne bi li dokazala da sam dovoljno inteligentna da idem u redovnu školu. U prvi razred sam pošla sa mesec i po zakašnjenja – počinje svoju priču Kristina.

Mnoge predrasude o osobama sa invaliditetom donose i mnogo boli, teškoća, suza zbog čega im se baš to dešava. Kristina nije mogla sebi da dozvoli da zadirkivanja i znatiželjni pogledi utiču na to da posustane.

– Imala sam problema i sa učiteljicom, sa društvom, deca su me izbegavala i gledala kao neko ,,svetsko čudo”. Sedela sam sama, niko nije hteo sa mnom na odmor da izađe, da se druži. Onda se u trećem razredu učiteljica promenila, došao je učitelj iz Beograda koji je bio sušta suprotnost. Moj učitelj mi je pomagao, vodio je i mene u školu u prirodi, sve sam mogla uz njegovu pomoć. Kada negde nisam mogla da prođem, on me je nosio. Zamislite šta to znači detetu od devet godina koje ima urođeni hendikep. To je za mene bila nagrada, izuzetan doživaljaj – kaže Kristina.

U srednjoj školi je, kako kaže Kristina, bilo mnogo drugačije.

– Drugovi i drugarice su imali mnogo više razumevanja, verovatno zato što smo bili zreliji. Profesori su bili, potpuno, drugačiji, imali su više razumevanja i mnogo mi je bolje išlo školovanje. U suštini sam bila jako dobar đak, jako predana. Valjda sam time htela da nadoknadim sve što sam znala i mogla, a nisam pre toga uradila. Društvo i profesori su bili puno bolji i mnogo mi je bilo lakše – rekla je Kristina.

Kako kaže, uspela je u svemu što je želela da ostvari. Ima trideset dve godine i prima pomoć od devet hiljada dinara po osnovu tuđe nege. Nada se da će uspeti da pobedi i teškoće na koje je naišla u Fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje koji je odbio, pored, kako je rekla, ispunjenih uslova za ostvarenje prava na penziju. Smatra da ima zakonskih prava na penziju.

– U Fondu su mi kazali da invalidna lica nemaju potrebe da rade, a na Birou mi je rečeno da treba da ostvarim pet godina radnog staža da bih dobila penziju. Odbijena sam i čekam da mi stigne rešenje kako bih pokušala da se žalim. Rečeno mi je da invalidi ne treba uopšte ni da rade, već da od države ostvare neke druge vidove pomoći. Na komisiji je bilo sve u redu i kazali su mi da je sve toliko očigledno da, prosto, nema potrebe ni o čemu drugom pričati. Sada meni nije najbolje jasno u čemu je problem, ali videćemo. Znate, čim neko vidi osobu sa invaliditetom, stvore neku barijeru i nema posla za nas, ništa nije odgovarajuće – priča Kristina.

Pored toga što teško hoda, Kristina je uspela da nađe posao. Preko socijalnog programa za osobe sa invaliditetom, pre deset godina, uspela je da otvori svoju privatnu radnju.

– Sa mojom dijagnozom bilo je potrebno pet godina radnog staža kako bi se ostvarilo pravo na penziju. Snašla sam se za još dve godine. Radila sam u jednoj firmi na poslu sekretarice, a onda sam se zaposlila u knjigovodstvenoj agenciji. Tu sam radila godinu dana. Tu mi je bilo divno. Zahvaljujući njima, stekla sam pravo na penziju. Međuljudski odnosi, u toj firmi, bili su fantastični, našta do tada nisam bila navikla – istakla je Kristina.

Izuzetno jaka, pozitivna, nasmejana mlada žena, koja kroz život, bez obzira na svoj invaliditet, hoda uz pomoć svoje porodice, Kristina se nada i penziji, jer smatra da je ispunila uslove koji se traže. Sa tugom priča i o svojoj najboljoj drugarici koju je upoznala u Ribarskoj Banji davne 1994. godine, sa kojom se družila, ali je ona umrla pre četiri godine. Živi sa ocem koji radi, mlađim bratom i majkom koja joj u svemu pomaže i zbog toga nije zaposlena. Ima i drugaricu koja joj je velika podrška i oslonac.

S. L.