Dragan Radivojević iz Dragova godišnje je klepao po 1.000 sekira, a njegov sin Marko napravio je toliko metara ograde da bi njima mogao da “opštije“ celo selo

Dragan i njegov sin Marko Radivojević iz Dragova kod Rekovca jedini su kovači u Levču. Dragan je zanat učio kod majstora kao šegrt, a Marko se školovao. Dok je Dragan odmah mogao da radi kada je posle tri godine završio zanat kod majstora, Marko je znao teoriju, ali je praksu mofrao da uči kod oca. Čak nije znao ni da kali.
-Kada su đavola pitali šta ne bi voleo da bude, on je odgovorio da ne bi voleo da bude prizetko, šegrt i regrut. Jeste teško biti šegrt, ali od majstora izlaziš kao gotov zanatlija. Kod prvog majstora Radovana iz jednog sela kod Kopaonika otišao sam posle tri meseca, jer je on udario mene, a ja njega, a kod majstora Ljube Markovića iz Velike Kruševice ostao sam tri godine-kaže Dragan.

On dodaje da se svako rodi za neko zanimanje. Pošto nije voleo školu, odlučio je da bude kovač, jer smatra da je to vrsta umetnosti za koju je pored volje potreban i talenat. Prilikom opredeljivanja za zanimanje možda su i geni imali uticaj. Svi njegovi stričevi su metalci. Dragan kaže da posla uvek ima, ali da su neki izumrli. Osamdesetih godina prošlog veka kada je on postao kovač okivao je šine za zaprežna kola i pravio cela kola, izrađivao je drljače, špartače i klepao motike, plugove i po 1.000 sekira godišnje. Sada oklepa po neku sekiru i raonik.
-U ovom poslu je najteža veresija. Radimo od sedam do sedam, a u vreme poljoprivrednih radova kada se kvare mašine i do ponoći. Radimo, radimo i očekujemo zaradu, ali narod nema para-šali se Dragan.

Njegov sin Marko odrastao je u radionici. Dok je bio manji samo je pridržavao ocu predmete koje je on radio, a od petog razreda osnovne škole počeo je da radi i teže poslove, kao što su varenje i brušenje.
-Iako sam znao da ću uvek biti prljav i da je kovački zanat težak, od malena sam znao da ću se njime baviti. Mada se u poslednje vreme više bavimo bravarijom, što je potpuno drugačiji zanat od kovačkog. Ja, uglavnom, radim ograde, kapije, gelendere, šumske prikolice, popravljam priključne mašine. Radim i ukrase od kovanog gvožđa, kao što su držači za flaše i vino, stočiće i krevete-navodi Marko.

Do sada je napravio toliko metara ograde da bi njome mogao da „opšije“ celo selo, ali nikada je nije radio po šablonu ili kalupu. Sve radi ručno, a motivi i oblici zavise od trenutne inspiracije. Marko kaže da bi mu u nekom preduzeću bilo lakše, jer bi imao određeno radno vreme, ali procenjuje da bi zarada bila ista. Doduše, priznaje da, ukoliko bude imao sina, ne bi voleo da bude zanatlija.
Tekst i foto Z. Gligorijević