Piše: Radomir Košanin

Kao da je bilo juče, a prošlo je pola veka. Svi smo te iste godine rođeni, u istu se školu upisali i sa uspehom je završili.

Od istih se nastavnika bojali, zbog prvih ljubavi patili, prve farmerke kupili, nove hitove Bitlsa slušali i o svetloj budućnosti sanjali.

Podsetili smo se na te dane mladosti pune nade, vere i ljubavi na susretu generacije 1964 u našoj Gimnaziji 28. juna u 11. sati.

Bila je to prilika da od zaborava sačuvamo neke od najlepših uspomena iz tog doba, ali i sećanje na naše drugarice i drugove iz školskih klupa sa kojima smo delili i dobro i zlo, kao i nastavnike koje smo manje ili više voleli, a koji više nisu sa nama. Osvežili smo uspomene na „Jaru Labuda“, Ljubu „Pitagoru“, Zagu „Blešavo“ Zastavniković, Jovu „Konja“, Radeta „Pajzte recimo“ Stojanovića, Dragoljuba „Tomi Stila“ Đorđevića i mnoge druge na kojima bi nam zavideli i oni iz „Šešira gospodina Vujića“ i „Lajanja na zvezde“.

Minutom ćutanja smo odali poštu našim preminulim koleginicama i kolegama.

U tri odeljenja nas je bilo ukupno 100, od čega 51 devojka i 49 mladića. Mnogi od nas su nastavili školovanje na fakultetima i postali priznati stručnjaci u svojim pozivima lekara, profesora, ekonomista, inženjera, pravnika, arhitekata, novinara. Tada je na ceni bila vojna akademija, pa je u našoj generaciji bilo nekoliko visokih oficira, uključujući i jednog generala.

Najviše nas je ostalo u Srbiji, a neki su sreću našli i Italiji, Nemačkoj, Holandiji, Švedskoj, Velikoj Britaniji i Australiji. Nekoliko je ostalo u novom inostranstvu – Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini.

Pozivu na druženje povodom pola veka od maturiranja se odazvalo nas 42.

Druženje je nastavljeno u restoranu „Romansa“ u igri i u pesmi najboljeg dueta naše generacije Mileta Tomića i Grade Markovića, virtuoza na violini.

Čuveni američki glumac Bob Houp je jednom rekao: „Starenje ne znači izgubljenu mladost, nego nove prilike i snagu“. Upamtimo to i budimo zdravi i veseli do sledećeg susreta u istom sastavu.