Uručenje nagrada sa konkursa dečjeg časopisa ,,Svetosavsko zvonce” upriličeno u Rukom domu u Beogradu. Marija Stanojević je dobila prvu nagradu za svoj literarni rad ,,Srpske majke”, a Ivana Janićijević je nagrađena za crtež.

Pravoslavni dečji časopis ,,Svetosavsko zvonce” i Međunarodni fond jedinstva pravoslavnih naroda iz Moskve su, sa blagoslovom Njegove svetosti patrijarha srpskog Irineja, raspisali konkurs ,,Srpske majke”. Pobednice ovog literarnog i likovnog konkursa su učenice 4/3 razreda Osnovne škole ,,Rada Miljković” Marija Stanojević i Ivana Janićijević.

Marija, Ivana i veroučiteljica drže plakat nagrađenog crteža

Obe su odlične učenice i od predmeta najviše vole veronauku, muzičko i likovno. Želele su da pošalju svoje radove na ovaj konkurs, a kako su rekle, nisu se nadale nekoj nagradi. U pripremi za konkurs mnogo im je pomogla veroučiteljica Aleksandra Anđelković.
– Presrećna sam bila kad sam čula da sam ja dobila nagradu i bila sam uzbuđena kada mi je uručena nagrada. Želela sam da pišem o mojoj mami i o mami moje drugarice Ivane. Meni je Ivana kao sestra jer je mnogo volim i volela sam mnogo njenu mamu koja je umrla posle velike borbe sa bolešću. Moja mama Snežana je bila stalno uz teta Vesnu, Ivaninu mamu, uvek su bile zajedno, stalno su razgovarale i mama je bila uz nju kad je bila u bolnici. Ja sam o tome pisala u svom radu koji je dobio nagradu – priča Marija koja mnogo voli da piše o svojoj mlađoj sestri, o drugovima.

Obe veoma skromne i dobre devojčice, koje kažu da im je škola do sada brzo prošla, jedva čekaju da krenu u peti razred. Opet će slati svoje radove na konkurse. Ivana je presrećna jer je i njen likovni rad na istu temu nagrađen, a dodela nagrada bila je pretprošlog petka u Ruskom domu. Naravno, i tamo su im svi čestitali, a posle čitanja nagrađenog literarnog rada, bilo je i suza.
– Svi su nam rekli da su naši radovi lepi, da sam ja lepo crtala i da je Marija mnogo lepo napisala svoj tekst. Crtala sam svoju i Marijinu porodicu. Na crtežu su Isus Hrist, Bogorodica, moja majka koja je umrla, moj tata, i sestra, Marijini mama, tata, dve sestre i brat i, naravno nas dve. Mi se svi mnogo volimo i sada meni mnogo pomaže Marijina mama. Bilo mi je pomalo teško dok sam crtala jer moja mama nije više sa mnom, ali je meni i mojoj drugarici Mariji dok smo radile mnogo pomogla i naša veroučiteljica Aleksandra Anđelković – kaže Ivana, koja, inače, najviše voli da crta likove, a inspiriše je njena porodica.

Ivana i Marija kažu da je prijateljstvo mnogo važno, da je ljubav mnogo važna, a kad su i školi čuli da su one dobile nagradu čestitali su im drugovi i drugarice iz 4/3 i učiteljica Sanja Pribaković.
– Svi su čestitali Mariji i Ivani, one kažu da su im pomogli i njihovi drugovi i da bez ljubavi i prijateljstva sa njima ne bi ni one bile tako dobre. Odeljenje učiteljice Sanje Pribaković je veoma kompaktno i ona je svojom ljubavlju doprinela da se deca izuzetno slažu, pomažu – kaže veroučiteljica Aleksandra.

Devojčice su kao laureati konkursa dobile laptop i diplome i rekle su da će opet poslati svoje radove. Inače, časopis ,,Svetosavsko zvonce” se koristi u nastavi veronauke u osnovnim školama.

Literarni rad koji je dobio prvu nagradu ne može nikoga da ostavi ravnodušnim zato ga i objavljujemo u celosti želeći da pokažemo šta znači prijateljstvo i velika ljubav dve porodice i dve majke.

S. Lubura
Foto: A. Dobrosavljević

Nagrađeni rad Marije Stanojevic:

SRPSKE MAJKE

Majka. Neko hrabar i strpljiv. Deci je najveći oslonac u životu. Vodi ih kroz život. Uči ih kako da postanu ljudi. Ova priča je o dve takve majke: Vesni i Snežani.

Teta Vesnu sam upoznala kada sam imala šest godina. Tada je moja mama Snežana počela da se druži sa njom. Postale su najbolje prijateljice. Teta Vesna se već dugo borila sa opakom bolešću. Za bolest su znali samo njeni najbliži. Jovana i Ivana, njene ćerke, nisu ni bile svesne koliko im je mama bolesna, a one su joj davale snagu da se bori.

Kada je pomislila da je pobedila, bolest se vratila. Bilo joj je teže nego kada je prvi put saznala za bolest. Trebalo je sakupiti hrabrosti i snage za novu borbu. Mama i ja smo često odlazile kod njih i Ivana je postala moja najbolja drugarica. Jednom, dok smo nas dve crtale, nisam mogla a da ne čujem njihov razgovor. Mama je rekla teta Vesni da je bolest Božija poseta i da se nikada ništa ne dešava slučajno, a teta Vesna je odgovorila da je to saznala tek kada se razbolela. Nisam to tada razumela.

Sećam se kako se teta Vesna mnogo obradovala kada joj je mama rekla da očekuje četvrto dete. Čvrsto je zagrlila moju mamu, poljubila je i rekla joj da je najhrabrija žena koju poznaje. Radovala se koliko i mi ukućani kada se Natalija rodila. Teta Vesna nas je sve volela: Mihaila, Nevenu i mene, a Natu je obožavala. Govorila je da je ona posebno dete. U stvari je teta Vesna bila posebna. Kada smo Ivana i ja pošle u prvi razred, svakog dana nas je pratila do škole i čekala posle časova. Nosila je i Ikin i moj ranac, a bili su teški i nije smela. Mama je često grdila zbog toga. Jednom je, usred zime, po snegu i ledu, otišla do škole da mom bratu o donese knjigu koju je zaboravio, da ne bi dobio jedinicu.

Nikada pre nisam upoznala nekog tako tihog i skromnog i vrednog. Iako teta Vesna nije mogla da pokreće prste na desnoj ruci, zbog nekih terapija koje je primala, njihova kuća je uvek blistala. Pravila je najbolje ledene kocke. Uvek me je dočekivala osmehom. Mislila sam da je teta Vesna zauvek pobedila bolest. Ali nije. Tih dana je moja mama bila mnogo tužna. Rekla je da teta Vesna mora ponovo da prima neke terapije. Viđala sam je da plače kada priča sa tatom. Ali kada smo odlazili kod teta Vesne, nikada nije plakala. Počela je sve češće da odlazi bez Nate i mene. Onda je teta Vesna ostala u bolnici. Više nije mogla sama da se kreće. Bilo joj je sve lošije. Mama je sve češće odlazila i sve duže se zadržavala. Znala sam da je to loše.

Teta Vesna je umrla 9. juna prošle godine. To je najtužniji dan u mom životu. Tada sam prvi put videla mog tatu da plače. O sahrani ne mogu da govorim. Previše je tuge. Hrabro su nastavili dalje: čika Bane, Jovana i Ivana. Uz njih smo svi. Mama najviše. Savetuje ih kao i nas, brine se za Ikine i Jokine ocene, kao i za naše, kuva ono što one vole. Ponosna sam što je moja mama takva. Teta Vesna je uvek govorila da je mnogo srećna što se Ivana i ja volimo. A Ivanu je tako lako voleti. Ista je kao teta Vesna. Tiha, skromna, iskrena, vredna. I prelepa. Mnogo liči na svoju majku. Ivanu svi volimo. I Jovana je takva. I nju volimo, samo je ona starija i manje se družim sa njom. One su nam kao sestre. Treba videti Natu kako poleti Ivani u zagrljaj i obaspe je poljupcima. Čini mi se da se Neveni i meni nikada tako ne obraduje, čak ni mami i tati. Mislim da je mama u pravu kada kaže da je teta Vesna sada bliža Bogu i da se moli za sve nas ovde.

Desile su nam se mnoge lepe stvari i sigurna sam da je Bog uslišio teta Vesnine molitve. Tako da nas šestoro sada imamo dve mame: Snežanu ovde i Vesnu na nebu.

Marija Stanojević, 4/3
OŠ „Rada Miljković”
Veroučiteljica Aleksandra Anđelković