Dublje je svilajnačko selo sa najviše miradžija. Zetovi nam rekoše da je to zbog toga što retko koja kuća ima dvoje dece. Oni što imaju jedinice, naročito ako su njihovi roditelji u inostranstvu, žele da neko ostane na imanju. I tako su oni dovodili zetove

Od 310 domaćinstava u Svilajncu u 70 su zetovi na mirazu. Sredina ih je, kažu, lepo prihvatila, oni su se još bolje snašli, pa su rešili da osnuju Udruženje zetova „Zlatni privezak”. Najstariji član ove zanimljive organizacije je Svetozar Milošević, Tola Poštar, koji ima 79 godina, a najmlađi je Igor Stokić sa 26 godina. Na ideju da se udruže došao je Žika Stanojlović Gala, koji je, kako sam reče, u srećnom braku sa suprugom Vesnom 47 godina.

Žika Stanojlović sa suprugom Vesnom

Kako bi pojasnio šta znači biti zet na mirazu, Žika nam je ispričao zanimljivu priču.
– U svakom selu još uvek postoje drvena zaprežna kola. Kada se ona pokvare, odlože se ispod šupe. Ali, za rudu nikada nema mesta. Ona štrči, svako se o nju sapliće, svakome smeta, ali ne može da istruli, jer je napravljena od dobrog drveta. E, ta ruda predstavlja zeta na mirazu. On vuče kola, svima smeta, niko ga ne šljivi ni za šta, ali opstaje – šali se Žika.

ZET NE SME DA SE KUDI
Živka Perić, Žikina tašta, kaže da su se od prvog dana odlično slagali.
– Da vidite čudo, za mene je bolje što je zet u kući. Nikada se nismo zamerili, niti ćemo do moje smrti. Sa kćerkom se svakog dana zakačim za ponešto. I uvek je nekako ona kriva. Ne mogu zeta da kudim, a kćerku da branim – reče nam baka Živka.

Da bi još bolje opisao položaj zetova, deda Žika je ispričao priču o svom prijatelju, takođe zetu na mirazu. Taj njegov prijatelj je jedne noći okasnio iz kafane, a njegovi su zaključali kapiju. Kako bi ušao u kuću, on je morao da preskoči ogradu. I dok ju je preskakao, uplašio je psa koji je skočio i ujeo ga za nogu. On je počeo da jauče, a tašta se najednom stvorila na vratima. „Pa, što se ne javi psu?”, upitala ga je. „Javljam se tastu, tašti, ženi, deci. Zar i psu treba da se javljam?!”, ljutito ju je upitao bukvalno shvativši taštine reči.

Ivica Ivanović Sekula, predsednik Udruženja, koji ima suprugu Milicu i kćerke Katarinu i Kseniju, kaže da je on veoma lepo primljen u njihovu kuću.
– Vidiš ovaj ćošak od kuće. E, ako ti se ne sviđa, a ti ga sruši, rekao mi je tast. Zato se nikada nisam osećao da sam u tuđoj kući – kaže Ivanović.

Ivica Ivanović sa suprugom Milicom

Bilo kako bilo, tek Dublje je svilajnačko selo sa najviše miradžija. Zetovi nam rekoše da je to zbog toga što retko koja kuća ima dvoje dece. Oni što imaju jedinice, naročito ako su njihovi roditelji u inostranstvu, žele da neko ostane na imanju. I tako su oni dovodili zetove. Jedan od njih je i Živorad Marjanović, koji se oženio jedinicom Zoricom.

– Moji tast i tašta su radili u inostranstvu, u međuvremenu su preminuli, tako da ja ne znam šta znači biti zet u tuđoj kući. Jednostavno, ja sam se zaljubio, oženio i došao na miraz. Prema mom mišljenju nije važno gde će mladenic da se žive. Valjda tamo gde im je bolje. S druge strane, mi smo retke ptice. Uvek možemo da stavimo kaput na leđa i da odemo. Zato se i razlikujemo od miradžija u Vojski koji imaju svoje udruženje. Tamo su žene gazde u kući. A mi smo zlatni privesci. Čik neka kaže drugačije – navodi Živorad.

Ljubiša Stojanović, koji živi sa suprugom Dragicom i sinom Nikolom, takođe misli da nema nikakve razlike da li je zet otišao na miraz ili je kod svoje kuće.
– Ne osećam nikakvu razliku između oca i tasta. Još kao momak došao sam u Svilajnac zbog posla i živeo sam desetak godina. Znači, nisam iz roditeljske kuće otišao na miraz. Možda zbog toga nemam utisak kao da sam u tuđoj kući, a možda je ranije bilo drugačije – kaže Ljubiša.

Bogoljub Stefanović, koji živi sa suprugom Zlatanom, kćerkom Marijom i sinom Milanom, misli drugačije.
– Ko nije imao kud, došao je ovde. Tako izgleda. To je i sudbina. Mi Crnotravci smo dunđeri. Znači, gde nađemo posao, tu moramo da se zadomaćimo. Da bih bio u Svilajncu, morao sam da kupim kuću ili stan. Ovako dođeš na gotovo. Imaš gde da legneš, gde da piješ i šta te briga. E, posle nešto i ti moraš da stvoriš. Jedino što se tate plaše da im kćerke ne odu. Ja neću da odem sigurno, jer sam ovde 34 godine. Kod kuće sam bio 20 godina. Znači, ovde imam veći radni staž – ocenjuje Bogoljub.

SIMBOLIKA U SVEMU
Zetovi nam rekoše da su Udruženje formirali marta. Tada su za predsednika izabrali Ivicu Ivanovića, a za potpredsednike Miću Antonijevića, rodom iz Jagodine, i Tomu Jovanovića, rodom iz Beograda. Kažu hvataju vezu po vertikali.
– Bilo je nekoliko predloga za naziv udruženja, a jedan od njih je Crni gavran. Žika je predložio “zlatni privezak”. Pošto smo mi zlatni privesci našim ženama, ali smo privesci i celoj porodici, predlog je jednoglasno usvojen. Tada smo odlučili i da krsna slava Udruženja bude Spasovdan kada se okupljamo porodično. I u tome ima malo simbolike. Spasili smo 70 domaćinstava izumiranja – kaže Ivanović.
– A možda se nas 70 spasilo – ubacio se Živorad.
– Da l’ se spasila žena, da l’ ja, još se ne znaje. Neko se spasio – umešao se Bogoljub.
– Ma, oboje smo se spasili – zaključio je Živorad.

Deda Žika, vrcav na jeziku i sklon šalama, opet ima svoju teoriju. On kaže da kada je nekome otac siromašan, on nije kriv, ali ako je tast siromašan, onda je sigurno kriv. Žena ne mora da bude mnogo lepa. Srećom, on je našao i bogatog tasta i lepu ženu.
– To me je privuklo iz Radašina, udaljenog 18 kilometara od Dublja. Kada bih ponovo morao da biram, uradio bih isto. Otac Dušan preminuo je kada sam imao samo četiri godine, tako da sam u Radošinu mogao da budem samo skeledžija na Moravi između mog sela i Miloševa, ili nadničar. Došao sam u trgovinu i nisam pogrešio, došao sam u bogatu kuću, žena lepa. Sve se uklopilo. Bog nas je nagradio Vesnom i Jelenom koje su završile fakultete, lepo se udale. Šta čovek više da poželi? – iskren je deda Žika.

Ljubiša Veljković, koji je iz Gornjeg Milanovca sa suprugom Milom u Dublje došao pre četiri godine, najmlađi je dubljanski zet.
– Mnogo mi se dopadaju ljudi u Dublju. Pomažu jedan drugom, lepo se druže. Iako ima mnogo zetova, odlično su se snašli, tako da nema razlike da li je neko došao ovde ili je starosedelac. I svi su nas dobro prihvatili – kaže Ljubiša.

STATUT
– Još uvek nismo sačinili statut Udruženja, jer želimo da i on bude originalan. Član prvi bi, na primer, glasio: „Tast ne sme da tuče zeta”. A član drugi: „Ne sme rukama, ali može motkom” – deda Žika nastavlja u svom stilu.

Članovima ovog neobičnog Udruženja ostala je još jedna nerealizovana ideja. Žele da formiraju pozorište od članova njihovih porodica.
– Samo je potrebna inicijativa i malo para. Pa sad, ko sme da da ženu, neka da. A ko neće, onda će imati pozorište u kući – zaključuje Živorad.

Tekst i foto Z. Gligorijević